Bio je jedan od najvećih simbola mezhebskog fanatizma
u posljednjim stoljećima kada se slijepo slijeđenje uveliko
proširilo među ljudima, a gotovo nijedna pokrajina u kojoj
su živjeli muslimani toga nije bila pošteđena. Od krajeva koji
su bili pregaženi mezhebskim fanatizmom su i muslimanske
države Srednjeg Istoka
(muslimanske republike u sastavu bivšeg
SSSR-a).
  Fanatizam  je  prožeo  i  okupirao  ljudske  razume
kao kada se okovi stave oko zglobova. Ljudi su vjerovali u
sljedeće:
1. Musliman je samo onaj ko slijedi Ebu Hanifu,
Allah
mu se smilovao,
;
2.  Malikije,  šafije,  hanbelije  i  sljedbenici  hadisa
pogriješili su, i u jasnoj su zabludi;
3. Nije dozvoljeno oženiti ženu sljedbenicu šafijskog
mezheba, jer je nevjernica;
4. Bej’at
(prisega)
 jednom od šejhova sufijskih tarikata
je obavezna, a najispravniji tarikat je nakšibendijski;
5. Ehlis-sunnet su maturidije i eš’arije, a ostali su
novotari...
El-Ma’sumi stasao  u ovakvom sufijskom okruženju
sve do svoga punoljetstva.
Porijeklo i rođenje
On je Ebu Abdul-Kerim Muhammed Sultan b. Ebu
Abdullah Muhammed Oron b. Muhammed Mir Sejjid b.
Abdur-Rahim  b.  Abdullah  b.  Abdul-Latif  b.  Muhammed
Ma’sum,  poznat  kao  El-Ma’sumi  El-Hudžendi  po  svome
djedu Muhammedu Ma’sumu. Rođen je u gradu Hudžende
na području Fergane na obalama rijeke Sir-Darije. Rođen u
bogatoj, čestitoj, ilumskoj i edebskoj kući 1297 g. po Hidžri.

Učenje, učitelji i putovanja u potrazi za znanjem
  El-Ma’sumi počeo je čitati brošure i knjige na perzijs-
kom jeziku na kojem su govorili njegovi sunarodnici. Potom
je  prešao  na  iščitavanje  knjiga  na  arapskom  koje  su  bile
vezane za pravila gramatike i stilistike kao što je:
‘Risaletul—
Azji’, ‘Ez-Zendžebani’, ‘Avamilul-Džurmani’, ‘Kafijetu Ibn El-
Hadžib’
 i sl. Potom se predao izučavanju knjiga iz logike i
filozofije poput:
‘Musellemul-ulumi’
 sa komentarom El-Kadija
Mubareka,
‘Hikmetul-Ajni’
 i njen komentar, te
‘Išaratur-reis’
Ibn Sina. Od knjiga iz domena vjerovanja
 (credo)
 čitao je:
‘En-Nesefijje’, ‘El-Adudijje’, Et-Tahavijje’, ‘Dževheretut-tevhid’,
‘Es-Senusijje’
  i  dr.  Njegovo  učenje  se  odvijalo  pred  dva
šejha: Muhammedom el-Ivedijem el-Hudžendijem i Abdur-
Rezzakom er-Reginanijem el-Buharijem.
Tada je zadobio sposobnost samostalnog izučavanja,
a  imao  je  dvadeset  i  tri  godine.  Uočio  je  greške,
kontradiktornosti  i  suprotstavljanje  imamima  od  strane
njihovih sljedbenika. Javno je to iznio  na jednom skupu.
Nosevi  slijepih  sljedbeni-ka,  koji  su  duboko  zaronili  u
mezhebski fanatizam, pocrvenili su od srdžbe poradi očeva
i djedova. Kada se rasprava između dvije grupe zaoštrila,
El-Ma’sumi je odlučio otputovati u Hidžaz. Tako je i bilo.
1323 g. po Hidžri u mjesecu ševvalu, oslanjajući se na Allaha,
krenuo je iz pokrajine Buhara do Istanbula. Prisustvovao je
džuma-namazu u džamiji Jildiz gdje se susreo sa sultanom
Abdul-Hamidom,
Allah  mu  se  smilovao
.  U  glavnom  gradu
osmanskog hilafeta vidio je prizore koji su teško padali na
srce vjernika koji dosljedno slijedi Islam.

El-Ma’sumi,
Allah mu se smilovao
, kaže: „...potom sam
razgledao knjige na prodaji i otišao do nekih štamparija.
Ugledao  sam  komentar
‘En-Nesefijje’
  od  Et-Taftazanija.
U  potpunosti  sam  ga  znao  napamet,  jer  sam  ga  mnogo

obrađivao i izučavao. Uočio sam da je poglavlje o imametu
izbrisano. Upitao sam za razlog, pa mi je rečeno: “U tom
poglavlju obrađuje se pitanje u kome se kaže da su imami
iz Kurejša i da nije dozvoljeno da budu od drugih. Kada
je Ebul-Huda, šejh sultana Abdul-Hamida, došao do ovog
poglavlja
(iščitavajući ga pred sultanom)
, pojasnio mu je da ovo
pitanje može odvesti Arape u pobunu protiv Turaka i da je
ga  potrebno  pobrisati  iz  ovog  komentara.  Abdul-Hamid
naredio je da se tema o imametu izbaci iz ove knjige, što je i
urađeno, pa je knjiga štampana bez njega.” Kada mi se ovo
razjasnilo, glasno sam na turskom pozvao na dženazu. Moja
se tuga još više povećala.“
Zatim  se  El-Ma’sumi  ukrcao  na  brod  prošavši  kraj
Izmira, Aleksandrije  i Sueca. Drugog zul-hidždžeta 1323
h.g. prispio je u Mekku u sezoni hadždža. Posjetio je neke
hidžaske učenjake kao: Šejha Šu’ajba ibn Abdur-Rahmana
el-Magribija  el-Malikija  pred  kojim    je  iščitao
Sahihul-
Buhariju
,
Sahihu Muslima
,
Muvetta
  i
Miškatul-Mesabih
. Šejh
mu je, potom, dao idžazu. Učio je i pred šejhovima Salihom
Kemalom  el-Hanefijem,  Muhammedom  Muradom  er-
Remzijem  el-Kazanijem,  Muhammed  Se’idom  Babisilom
eš-Šafi’ijem,  Ahmedom  el-Hadravijem  i  dr..  Većina  ovih
šejhova su bili sufije.
El-Ma’sumi je pao pod njihov utjecaj dajući prisegu
(bej’at) šejhu Muhammedu Abdur-rešidu el-Mudžeddidiju
en-Nakšibendiju. Podučio ga je sufijskom ponašanju i naredio
mu da opetuje, “hu”, a kada zikri da uvijek na umu ima sliku
šejha. Dao mu je idžazu za predvođenje murida. Međutim,
El-Ma’sumijevo  srce  se  nije  smirilo  sa  tim  besposlicama.
Zatražio je pomoć od Allaha,
Azze ve Dželle
, i počeo studirati
i izučavati glavne tefsire, te zbirke i komentare Sunneta.
El-Ma’sumi je oko Allahove Kuće uvidio novotariju četiri
mihraba i stajališta za svaki od mezheba.

Vidio je da hanefija u namazu ne pristaje za šafijom
sjedeći među saffovima i čekajući da dođe džemat njegovog
mezhebskog opredjeljenja. Isto je bilo i sa ostalim mezhebima.
Nakon boravka u Sigurnom Gradu pune tri godine  posjetio je
mesdžid Allahovog Poslanika,
sallallahu alejhi ve sellem
, i susreo
se sa učenjacima Medine poput, šejha Abdullaha el-Kadumija
el-Hanbelija pred kojim je iščitao dijelove
 ‘El-Musneda’
 i  uvod
u   ‘
Kešful-Hafa
’, te šejha Ahmeda el-Berzendžija pred kojim je
iščitao ‘
Sahihul-Buhari
’. Svi su mu dali idžaze napisavši mu
posebne diplome.
Odlučio je tada krenuti ka Šamu i stigao je u Damask.
Susreo se tamo sa učenjacima, poput šejha muhaddisa Bedru-
ddina  Jusufa  el-Muammera
  (um.  1354  h.g.)
,  šejha  Abdul-
Hakima el-Kandaharija, te šejha Ebul-Hajra Ibn Abidina i
drugima. Svi su mu dali idžaze.
U  Damasku  je  mevlevijskim  ‘šejhovima’  kritizirao
ples, kruženje, frule i defove. Rifa’ije betaihije  je kritizirao za
šejtanske zikrove i ibliske pokrete. Zatim, uputio se ka Bejrutu
i susreo se tamo sa šejhovima Abdurrahmanom b. Dervišom
El-Hutom i Jusufom En-Nebehanijem. Kasnije je posjetio El-
Mesdžidul-Aksa, provodeći tamo nekoliko dana, a zatim
otputovao za Egipat preko Portseida i Ismailijje do Kaira. Na
El-Azharu je proveo vrijeme u ‘Sulejmanskom paviljonu’ i
susreo šejha Muhammeda Behita El-Muti’a i Muhammeda
Rešida Rida’a. Dao je učešća u časopisu El-Menar. Kupio
je sve njegove brojeve i djela šejha Muhammeda Abduhua,
te do tada štampana djela šejhul-islama Ibn Tejmijje i Ibn
Kajjima El-Dževzijje. Kupio je preko hiljadu knjiga, nebrojeći
brošure i časopise. Potom je krenuo na put povratka svojoj
porodici i domovini.
Kada  se  napokon  skrasio,  zaposlio  se  u  školi  koju
je osnovao njegov otac. Dao se na izučavanje knjiga
Ibn

Tejmijje
,
Ibn Kajjima El-Dževzijje
 i
 Ibn Abdulberra
. Tada
mu se pokazala istina. 1328. g.h. postavljen je za muftiju pri
šerijatskim sudovima kojima je ujedno i predsjedavao. Ovaj
period  El-Ma’sumijevog  života  bila  je  etapa  istraživanja
i  otkrivanja    svakog  šerijatskog  pitanja  i  dokaza,  prema
njegovim mogućnostima. Upoređivao je knjige s knjigama
stavljajući ih na vagu Kur’ana i Sunneta. Očitovala mu se
ispravnost selefijskog metoda kojeg je svesrdno prihvatio
dajući replike mnogim slijepim sljedbenicima iz starijeg i
novijeg doba.
Došlo je do preporoda u njegovim krajevima.
Selefijska ideja se proširila, a turbeta, mauzoleji i mešhedi
koji  su  se  obožavali  mimo  Allaha,
Subhanehu  ve  Te’ala
,
porušeni su.

 Musliman nije obavezan sljediti određen fikhski mezheb poput hanefijskog ili malikijskog ili šafijskog ili hanbelijskog, jer znamo da su ti mezhebi nastali nakon vremena ashaba, tabi’ina i tabitabi’ina.